21/11/2024
-3.1 C
Novi Pazar

Film Nedelja – Životna priča Džeja Ramadanovskog

Da li će film o životu Džeja Ramadanovskog nizati uspehe u bioskopskim salama širom Srbije?

U nedelju, 6. decembra 2020. godine umro je Džej Ramadanovski. U petak je, uz pratnju 50 violina, a na predlog romskih udruženja, sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dorćolci su se od njega oprostili uz baklje, transparente i vatromet, ljubitelji lake čašice i teških emocija obećali su jedni drugima da će organizovati veče u njegovu čast jednom kada prorade kafane (koje su bile zatvorene zbog kovid mera), a u danima koji dolaze, nešto više od 3 godine kasnije, očekuje nas premijera filma „Nedelja” koji predstavlja romantizovanu biografiju ovog pevača.

Iako je publika vest o premijeri „Nedelje” povezala sa filmom „Toma” koji donosi priču o Tomi Zdravkoviću, svaka sličnost osim one da su u pitanju dva pevača narodne muzike čiji je život u određenoj meri prikazan kroz film, ovde prestaje. No, postavlja se pitanje: da li će i „Nedelja” nizati uspehe u bioskopskim salama širom Srbije? Veoma je izvesno da hoće, a evo i zbog čega.

Na prvi pogled, sve što je potrebno da privuče pažnju gledalaca je tu: priča o teškom detinjstvu i uspehu, težnja i nostalgija za nekim prošlim vremenima i vrcavi pevač koga su mnogi obožavali i koji nije krio svoju delinkventnu prošlost. Upravo u tome lež i jedan od ključnih razloga zbog kojih ljudi vole da gledaju romansirane biografije – njihova sposobnost da prenesu stvarne životne priče na veliko platno na emotivan i pristupačan način, prijemčiv širokim narodnim masama.

Ovakvi filmovi često nude uvid u ličnost i motivacije stvarnih ljudi, što gledaocima omogućava da se povežu sa protagonistima i stvore emotivnu vezu sa njihovim putem, i u slučaju „Nedelje”, preduslovi za ovako nešto stvorili su se već onog trenutka kada su scenarista Stefan Bošković i reditelj Nemanja Ćeranić odlučili da u fokus same priče ne stave onog Džeja koji je postao nakon upoznavanja sa Marinom Tucaković i Futom (iako je i ovaj dvojac prikazan na filmu), već romsko dete koje je kraći deo detinjstva provelo u siromašnoj porodici, a ostatak detinjstva na ulici i u popravnom domu. Zbog toga je finalna scena u filmu njegov prvi veliki koncert na Tašmajdanu 1991. godine sjajan momenat gde, zapravo, i jeste bilo najbolje završiti priču. Sve što se kasnije dešavalo je manje ili više poznato javnosti.

Na filmu, tako, možemo videti odnos vaspitača prema štićenicima vaspitnog doma, diskriminaciju narodne milicije prema Romima, ali i život ljudi sa margine – kockanje, džeparenja, sitne pljačke, šibicarenje, ali i potezanje oružja „žestokih momaka” i dorćolskog slenga kao delova istorijskog i kulturnog konteksta koji se odnosi na život na ulicama krajem 80-ih i početkom 90-ih godina u Beogradu.

Alen Selimi, koji tumači Džeja u tim dečjim godinama, ispostavio se kao pravi izbor, iako su, prema rečima filmske ekipe, do njega došli sasvim slučajno. Naime, Alena su pronašli u Skadarliji kako prodaje ruže. Poseban tehnički problem je predstavljalo to što Alen ne ume da čita, ali se istakao svojim intelektom, pa je vrlo brzo upamtio dijaloge i replike koje su mu drugi čitali, a kojih u filmu ima dosta.

Uloga Džeja u kasnijim godinama pripala je Huseinu Alijeviću, koga mnogi pamte kao Husu iz grupe Beat Street koja je na ovim prostorima bila popularna 90-ih. Iako Alijević nije imao pređašnje glumačko iskustvo, u ovoj ulozi je pokazao da, pored igračkog, poseduje i talenat za glumu jer nijednog trenutka nije odavao utisak da je u pitanju njegova prva uloga na filmskom platnu. Naprotiv, posle gledanja filma teško je zamisliti da bi Džeja bilo ko drugi mogao bolje da odigra.

Pa, ipak, pored zanimljivih biografskih momenata, ono što je za reditelja Nemanju Ćeranića bilo dodatno inspirišuće, jeste pojava Isa Lera Džambe, koji je bio Džejev brat od tetke, a čiji lik takođe pratimo tokom celog filma. Suštinski, „Nedelja”, prema Ćeranićevim rečima, kolko god da je film o Džeju, on je istovremeno i film o Dorćolu u vreme 80-ih, ali i film o odnosu dva brata, dva puta i dve sudbine. O padu jednog, i usponu drugog. Jer, uprkos sličnim pozadinskim pričama, Džej je delinkventničke dane i šibicarenje ostavio za sobom, dok je Džamba važio za kralja Dorćola i kriminalca koji je preko noći iščezao 90-ih i koji se i dan-danas vodi kao nestalo lice.

Poseban status u filmu dobila je i glumica Maša Đorđević, čiji lik Nine predstavlja fikciju, ali i personifikaciju bele žene, s obzirom na to da je sam Džej u brojnim intervjuima govorio kako mu je neostvarena želja da napiše knjigu i snimi film pod nazivom „Bela žena”. Nina tako, osim što je poslužila kao izvesni omaž, dodatno dočarava duh Dorćola i vreme o kome se govori.

Valjalo bi pomenuti i mladog glumca Stefana Vukića, koji svaku svoju ulogu gradi na autentičan način, što je još jednom pokazao tumačeći jednog od Džejovih prijatelja sa Dorćola.

Ono čemu bi se možda moglo prigovoriti jeste sama dužina trajanja filma, s obzirom na to da je filmska priča spakovana u nešto više od 2 sata. S druge strane, ovo i ne treba da čudi, jer je, prema najavama ekipe koja je radila na ovoj priči, snimljenog materijala bilo toliko da će uslediti i serija od 12 epizoda, što je manir u poslednje vreme karakterističan za domaću produkciju.

Problem koji se takođe može javiti u romansiranim biografijama jeste dramatizacija događaja i domaštavanje stvarnosti, čega u „Nedelji” ima, ali čini se da je i to urađeno sa merom, te da je, bez obzira na iskrivljene prikaze pojedinih ličnosti i događaja, zadržan kritički pristup. Uz to, kroz režiju, glumu i muziku, „Nedelja” svakako predstavlja jedinstveno estetsko i emotivno iskustvo i nadmašuje puku reprodukciju stvarnih događaja, te gledaoce podstiče na razmišljanje o životu, izazovima i ljudskoj prirodi.

NAJČITANIJE

FOTO DANA

Vezani članci

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime